Хрњица Мујо у Јаноку заробљен (Невесиње) 0001    Уранила Ајкуна дјевојка 0002    Прије зоре и прије сабаха, 0003    До сабаха четири сахата. 0004    До сабаха дворе помећала, 0005    А до сунца воде доносила. 0006    Кад свануло и сунце грануло, 0007    Онда цура ђердеф прихватила, 0008    И уз ђердеф турћију потеже. 0009    Подигла је танко гласовито, 0010    Те је стару пробудила мајку. 0011    Кад то чула остарјела нена, 0012    На Ајкуну очи исколачи: 0013    »Шта ј’ Ајкуна, шинула те гуја! 0014    Уранила, пјесме запјевала. 0015    Знаш Ајкуна, моја кћери драга, 0016    Кад су твоја браћа одходила, 0017    Одходила у чету јуначку, 0018    Старој нени рока оставили, 0019    Је л’ Ајкуна, за петнаест дана? 0020    Дође, прође и петнаест дана, 0021    Твоје браће из четнице нема. 0022    Нит је добро, нити га имамо.« 0023    Ајкуна је тихо говорила: 0024    »Четницима ни рочишта нема, 0025    Знадеш ли ти Муја и Халила: 0026    Пију вино а љубе Латинке!« 0027    У велике ударила мисли, 0028    Даде јој се нешто погледати: 0029    Равно се је поље замаглило, 0030    А из магле тама потиснула, 0031    А из таме коњик испануо 0032    На малину коњу од мејдана; 0033    Од малина начини дорина, 0034    У црвену крв га обојио. 0035    Нагиње се на четири стране, 0036    Све с’ на сабљу момак дочекује, 0037    Ал се глава по прсима ваља; 0038    А за њиме ђогат од мејдана, 0039    На ђогату сахибије нема, 0040    Омахује празне бакрачлије. 0041    Кад то видје Ајкуна дјевојка, 0042    Она цикну као љута гуја, 0043    А ђердефом о тле ударила, 0044    Те ђердефу ноге саломила, 0045    Од биљура иглу утрунула. 0046    То зачула остарјела нена, 0047    Од душека на ноге скочила, 0048    Па бесједи Ајкуни дјевојци: 0049    »Какво јеси чудо опазила, 0050    Те то чиниш на бијелој куили?« 0051    Рече њојзи Ајкуна дјевојка: 0052    »Устан’ мати, бољела те глава! 0053    Ето, нено, с четнице Халила 0054    И тешкијех задобио рана, 0055    Обранио себе и малина, 0056    А за њиме ђогат ударио, 0057    На ђогату сахибије нема: 0058    Бели нам је Мујо погинуо, 0059    Јал’ тавницу кућу напунио.« 0060    Ето цуре на бијелу кулу 0061    Па још спаде на мермер авлију, 0062    Од авлије отворила врата.. 0063    У та доба Халил на малину, 0064    Од Халила ни аваза нема, 0065    Ишаретом селам назуиваше, 0066    Ишаретом прстом шехадетом. 0067    Под братом је коња ухватила, 0068    А цура се јака придесила: 0069    Диже руке на коња малина, 0070    Свога брата по пасу јамила, 0071    Унесе га у шикли одају, 0072    Те га леже на мехке душеке, 0073    Леже Халил ране боловати. 0074    Тад се цура натраг повратила, 0075    Те је добре коње прихваћала, 0076    Уведе их у топле подруме, 0077    А са коња узде оборила, 0078    У јаслима с’јена положила, 0079    Нека коњи у подруму туку. 0080    Отален се натраг повратила, 0081    Па је ето на бијелу кулу, 0082    Па је стару дозивала мајку: 0083    »Моја мати, мио родитељу, 0084    Пипни печу, обуци фереџу, 0085    Па ти хајде у мерџан-чаршију, 0086    Па ти тражи два бербера млада, 0087    Да лијече нашега Халила 0088    Од љутијех рана од пушака.« 0089    Припе печу, обуче фереџу, 0090    Па је ето у мерџан-чаршију. 0091    Она нађе два бербера млада, 0092    Њими нена стара проговара: 0093    »Хајте мојој танкој б’јелој кули, 0094    Да видите гојена Халила. 0095    Халил ми је дошо из четнице, 0096    Тешко ми се обранило д’јете 0097    И тешкијех задобио рана.« 0098    Кад то чула два бербера млада, 0099    Прихватише миље и фитиље, 0100    Па их ето Хрњичиној кули, 0101    Гдјено лежи Мујагин Халиле. 0102    Бјеше Халил очи затворио, 0103    Дозивљу га два бербера млада; 0104    Од Халила ни аваза нема, 0105    Оба Халил ока затворио, 0106    Јер је њему мука додијала: 0107    Седам рана од седам ханџара, 0108    У халила око срца жива 0109    Све се виде џигерице црне, 0110    Од пушака ни броја им нема; 0111    Све на ране врела ударила. 0112    Кад видјеше два бербера млада, 0113    Не смију се прихватит Халила, 0114    Све их моли остарјела нена: 0115    »Л’јечите ми гојена Халила, 0116    Не ћете л’ му ријеч отворити, 0117    Да ми каже, што је и како је, 0118    Гдје су били, гдје су изгинули, 0119    Гдје је брата оставио свога?« 0120    Берберина мило не бијаше; 0121    Али друга бити не могаше, 0122    Донесоше прељетну ракију, 0123    Испирају ране на Халилу, 0124    По ранама мехлем ударише; 0125    А пушке му срце повадиле, 0126    Никад момак очи отворити! 0127    Ал док стаде тресак на авлији, 0128    Док ево ти будалине Тала 0129    На кулашу, коњи од мејдана, 0130    Те одјаха дебела кулаша, 0131    Дизгине му на јабуку баци, 0132    Уз образ му силе ударио, 0133    Стаде му се добар окретати. 0134    Ето Тала уз бијелу кулу, 0135    Од одаје отворио врата. 0136    Кад опази гојена Халила, 0137    Гдје он лежи на мехку душеку, 0138    А код њега два бербера млада, 0139    Томе се је чуду зачудио. 0140    Тале викну,ко да се помами: 0141    »Хеј Халиле, један копилане, 0142    Шта си и ти очи затворио! 0143    Н’јесу ране за женскијех глава, 0144    Већ су ране за мушкијех глава! 0145    Казуј мени,што ј’ од муја било? 0146    Али нам је Мујо погинуо, 0147    Ал тавницу кућу напунио?« 0148    Ни аваза од халила нема. 0149    Кад то видје будалина Тале, 0150    Опет викну, ко да се помами: 0151    »Хеј Халиле, један копилане, 0152    Сад ћу тебе ногам’ погазити, 0153    Ја ми кажи, гдје си оставио, 0154    Оставио свога брата Муја, 0155    Али ти си амо доходио?« 0156    Све то чује гојешан Халиле, 0157    Своме срцу гајрет учинио: 0158    Пепаде се будалине Тала, 0159    Да ће њега ногам’ погазити, 0160    Те је Талу тихо говорио: 0161    »Хеј Талане, мој по Богу брате, 0162    Немој мене питат за Хрњицу, 0163    Јер су мени муке додијале; 0164    Ти би мени боље учинио, 0165    Да ми дадеш с миром умријети.» 0166    Опет викну будалина Тале: 0167    »Хеј Халиле, божји несретниче, 0168    Ја ћу теби сабљом ударити, 0169    Па ћеш и ти ласно умријети, 0170    Ако ти је живот додијао, 0171    Ја ми кажи, гдје остави Муја?« 0172    Опет жао момку умријети, 0173    Јера знаде, да ће умријети, 0174    Да ће њега сабљом ударити, 0175    Јер ж’о Талу буљук-баше Муја; 0176    Њему Халил стаде говорити: 0177    »Хеј чујеш ли, будалина Тале, 0178    Одавлен је Мујо погодио, 0179    Те је своју чету поводио 0180    У Кунару зелену планину. 0181    Ходали смо по планини, Тале, 0182    А мој брате, пуних петн’ест дана, 0183    Нигдје ћара, а нигдје шићара, 0184    Нити коју главу укидосмо. 0185    Једно јутро Мујо уранио 0186    И нама је тихо говорио: 0187    »»Моја браћо, тридес’т Крајишника, 0188    Хајте и ви на нашу Кладушу, 0189    Чувајте ми моју б’јелу кулу, 0190    Јер се бојим хиле од Каура, 0191    Могу мени поробити кулу, 0192    Поробити и ватром спалити. 0193    Ја ћу свога узјахат ђогина, 0194    Па гонити низ влашке котаре, 0195    Не би л’ гдје год шићар припазио.«« 0196    Ја се своме брату замолио: 0197    »»Хеј мој брате, буљук-баша Мујо, 0198    И ја хоћу с тобом полазити, 0199    Полазити низ влашке котаре.« 0200    Те је мени Мујо говорио: 0201    »»Бјеж Халиле, божји несретниче, 0202    ти нијеси за влашких котара. 0203    Не дају ти мировати врази, 0204    Није теби жао умријети, 0205    Те за пару заметнути кавгу 0206    А за двије изгубити главу.«« 0207    Ја сам се ту брату оклињао, 0208    Да му кавге замутити не ћу, 0209    Што ми не ће до невоље доћи, 0210    До невоје и до моје главе. 0211    Рече мени, да ја идем с њиме, 0212    Да идемо низ влашке котаре. 0213    Отале смо коње појахали, 0214    Све планине вучки прегазили, 0215    У јаночко поље ударисмо, 0216    Кад смо били лугу махатому, 0217    Мујо мени тихо проговара 0218    Са ђогата коња од мејдана: 0219    »»Ја сам в’ома брате, ожеднио, 0220    Те сам рујна пожелио вина: 0221    Да идемо до Јанока града, 0222    Да се рујна напијемо вина.«« 0223    Ја сам њему ’вако говорио: 0224    »»Прођ’ се врага и Јанока града, 0225    Јер свак знаде тебе и ђогина, 0226    Стара баба од стотину љета 0227    И дијете од седам година. 0228    У Јаноку, граду бијеломе 0229    Ми моремо изгубити главе, 0230    Ја л’ тавнице куће напунити. 0231    Нема наске нико избавити, 0232    Наша би се оборила кула.«« 0233    За то Мујо ни хабера нема, 0234    Јер је рујна пожелио вина. 0235    Све гонио под собом ђогина, 0236    Ето наске граду на капију. 0237    Кад ђогату прихвати кајасе, 0238    Показа му бакрачлије сјајне, 0239    Стаде му се добар издизати, 0240    Испод себе мермер извртати, 0241    А све бије младе базерђане. 0242    Све га куну бодулице младе: 0243    »»Хеј Маџаре, посјекли те Турци, 0244    А ђогата заклали ти вуци, 0245    Гдје је таку научио јаху!«« 0246    Налазисмо пјаницу мејхану, 0247    Мујо виче крчмарицу Јану: 0248    » »Крчмарице, једна копилице, 0249    Прихати нам коње од мејдана!«« 0250    У млађег поговора нема, 0251    Те нам добре прихватише коње. 0252    Ето Муја у пјану мејхану, 0253    У мејхани сједе за трпезу 0254    И он виче крчмарицу Јању: 0255    »»Донеси ми један дукат вина!«« 0256    Кад то чула крчмарица Јања, 0257    Па је њему Јања говорила: 0258    »»Види крмка и на њему брка, 0259    Да он пије на дукате вина! 0260    Ја га н’јесам чула у чувењу, 0261    Већ што кажу буљук-башу Муја, 0262    Да он пије на дукате вина.«« 0263    Донесе му цио дукат вина. 0264    Стаде пити руменога вина, 0265    Све попио, брка не сквасио. 0266    Опет виче крчмарицу Јању: 0267    » »Донеси ми два дуката вина!« 0268    Све се крти крчмарица Јања, 0269    Како пије на дукате вина. 0270    Донесе му два дуката вина. 0271    Мало пио, те се напојио, 0272    Те је Мујо ћеиф уграбио. 0273    Так закука крчмарица Јања: 0274    »»Куку теби, оштар Маџарине, 0275    Маџари вам коње похваташе!«« 0276    Кад то чуо буљук-баша Мујо, 0277    Од трпезе на ноге скочио, 0278    Па га ето коњим на авлију. 0279    Када коње Власи опколили, 0280    Кад се добар ђогат помамио: 0281    Зубим’ гризе а ушима стриже, 0282    Ћифтом бије, да очи избије; 0283    Хајван бјеше, ама знадијаше, 0284    Не ће добар у каурске руке. 0285    Кад то видје буљук-баша Мујо, 0286    Шта се њему од ђогата ради, 0287    Па потеже бријеткињу ћорду, 0288    Он посјече дванаест солдата; 0289    Па прихвати дебела ђогата, 0290    Па он виче свог брата Халила: 0291    »»Устај, јаши дебела малина; 0292    Видиш, брате, гдје смо запанули. 0293    Нама су се Власи осветили.«« 0294    Кад ја зачух шта ми брат говори, 0295    Од трпезе на ноге скочио. 0296    Допану до коња малина. 0297    Тако своје коње појахасмо, 0298    Истјерасмо у уске сокаке; 0299    У сокаке наспу се солдати, 0300    На голем нас огањ дочекаше. 0301    Ал да видиш булук-башу Муја! 0302    Кад за општро гвожђе прихватисмо, 0303    У сокаке јуриш учинисмо, 0304    Први јаше буљук-баша Мујо, 0305    Крвав мени сокак остављаше, 0306    Двоја бише колапролазила 0307    И уз њиха волованци малди. 0308    Све се Мујо мени окрећаше, 0309    Све дозивље свог брата Халила: 0310    »»Јеси ли се брате обранио?«« 0311    Ја сам њему тихо говорио: 0312    »»Н’јесам ти се брате обранио, 0313    Ни тешкијех рана задобио.«« 0314    Ми избисмо граду на капију, 0315    Од капије затворена врата; 0316    Препета су четири синџира: 0317    Ето муке и невоље, Тале. 0318    Мени мујо са ђогата виче: 0319    »»А ти, брате, одјаши малина, 0320    Па прихвати топуз са ђогина, 0321    Па прекини четири синџира; 0322    Ти одвали на капији врата, 0323    Не бисмо ли изнијели главе 0324    Из Јанока, из бијела града.«« 0325    Ја одјахах широка малина, 0326    Па прихватих топуз са ђогина, 0327    Мене мујо од Каура чува. 0328    Тука су нам Власи утужили: 0329    Све се збили у виту солдати, 0330    Није шала, граду на капију.. 0331    Ја претукох четири синџира: 0332    Тука сам се брате обранио 0333    И тешкијех рана задобио, 0334    Седам рана од седам ханџара, 0335    Све у мене око срца жива. 0336    Ја ту јесам отворио врата. 0337    Мујо ми се није обранио, 0338    Истјерасмо напоље зелено. 0339    Кад бијасмо на пољу зеленом, 0340    Кад дигнут на чекме ћуприја. 0341    Тука бјеше вода пресахнула, 0342    А Власи нам хендек поткопали. 0343    На хендек сам коња нагонио, 0344    Добар малин хендек прескочио, 0345    Ја на кону јесам остануо. 0346    За мном Мујо нагони ђогата. 0347    Мујо бјеше прехватио вином, 0348    Мујо паде у хендеке тука; 0349    Добар ђогат хендек прескочио, 0350    Него ту су Власи напанули, 0351    Мога брата жива ухватише. 0352    Ја побјегох пољем зеленијем, 0353    За мном ђогат празан ударио. 0354    Ту сам брата свога оставио, 0355    Не знам више, што ј’ од њега било.« – 0356    Тука Тала сузе прокапале; 0357    Оде Тале начињеној кули, 0358    Оста Халил ране болујући. 0359    Л’јечила га два бербера млада, 0360    Л’јечили га за недјељу дана. 0361    Док су њему крвцу уставили, 0362    Кад девето јутро освануло, 0363    Халил виче своју сестру Ајку: 0364    »Хајд’ Ајкуна у топле подруме 0365    Опреми ми Мујова ђогина, 0366    Да окренем дебела ђогина, 0367    Да ја виђу, може ли што бити.« 0368    Часком Ајка опреми хајвана, 0369    А Халил је ране отегнуо, 0370    Те он спаде на мермер алвију. 0371    Сестра њему коња придржала, 0372    Сједе Халил коњу на сриједу, 0373    Истјера га на авлинска врата, 0374    Окрену га испод танке куле. 0375    Добар му се ђогат помамио, 0376    Те Халилу ране повр’једио, 0377    Из рана му крвцу отворио, 0378    Под собом је седло натопио. 0379    Он поврати авлији хајвана, 0380    На авлији сестра дочекала, 0381    Под братом је коња ухватила, 0382    Свога брата по пасу јамила, 0383    Изнесе га на бојали кулу, 0384    На душек је њега намјестила; 0385    А бербери њега прихватише, 0386    Те ранама крвцу затворише. 0387    Л’јечили га за петнаест дана. 0388    Опет виче гојешан Халиле, 0389    А он виче своју сестру Ајку: 0390    »Хајде спани у подрум ђогину, 0391    А ти јами боју свакојаку, 0392    Набој мени дебела ђогидна, 0393    Од ђогата начини шарина: 0394    Ваља ићи до Јанока града, 0395    Да ја виђу, шта ј’ од брата било, 0396    Каквом ће га смрти уморити.« 0397    Часком цура опреми ђогина, 0398    Под маџарску коња оправила. 0399    Тада Халил своју снаху виче. 0400    »Ходи мени обуци хаљине, 0401    Што но носе влашки капетани.« 0402    Тада снаха прихвати Халила, 0403    Удари му маџарско од’јело, 0404    А расплете туре од перчина, 0405    А оплете ситне плетенице 0406    А уплеће паре царевице, 0407    И уплеће ситне медуљице, 0408    Уплете му два крста од злата, 0409    А све момка по плећима туку. 0410    За невоју ни грјехоте нема, - 0411    А на главу капу популану; 0412    О себи је пусат објесио, 0413    А на ноге чизме и калчине. 0414    Кад се момак такум учинио, 0415    Привуче се веду огледалу, 0416    У њему је себе опазио; 0417    У себи је момак помислио: 0418    »Мили Боже, на свему ти хвала! 0419    Ако јеси два крста од злата, 0420    А на глави капа популана, 0421    На мјесту је турска вјера тврда!« 0422    Ето њега низ бијелу кулу, 0423    До готова коња допануо; 0424    Своју мајку по дојкама љуби: 0425    »Моја мати, халали ми храну, 0426    Ако мени суђен сахат дође, 0427    Те погинем у Јаноку граду.« 0428    Стара нена хаир-дову даје: 0429    »Хајде сине, хаирли ти било! 0430    Шта мислио, оно учинио, 0431    Душмани ти под ногама били, 0432    Ко ђогату чавли и поткове!« 0433    То рекоше, те се халалише. 0434    Халил тјера крилата ђогина. 0435    Куд ходио и коња гонио, 0436    И он дође до Јанока града, 0437    Па у исте крчмарице Јање, 0438    Гдјено се је Халил научио; 0439    То је њему посестрима Јања. 0440    Ту је Халил конак учинио, 0441    Те у јутро рано уранио, 0442    Стаде питат крчмарицу Јању, 0443    Што ће бити од брата му Муја. 0444    »Прва, - каже, - недјељица дође, 0445    Подић ће се беглук Њемадија, 0446    И пред њима од Јанока бане, 0447    Те ће ићи цркви намастиру 0448    И повести коло дјевојака, 0449    Тука Муја на колац набити, 0450    Те му тука смрцу опјевати.« 0451    Кад то чуо гојешан халиле, 0452    Преко срца мука преносила: 0453    Није ласно брата изгубити! - 0454    Па он виче крчмарицу Јању: 0455    »Спремај мени дебела ђогина.« 0456    Сигура се, на Крајину крену, 0457    А он нејде својој танкој кули, 0458    Већ он иде Лици и Крбави, 0459    А до куле бега Мустај бега. 0460    Њега јесте беже опазио, 0461    Бајрактару своме говорио: 0462    »Ето нама Мујова Халила, 0463    Оно био у Јаноку граду.« 0464    У та доба Халил на ђогину, 0465    Мађи бјеху коња ухватили, 0466    Ето њега бегу у одају. 0467    Халил бегу турски селам даје, 0468    Бег је њему селам прихватио. 0469    Одмах беже за Хрњицу пита. 0470    Све му Халил по истини прича, 0471    Све казује, што је и како је, 0472    Што ће бити, кад недјеља дође. 0473    Рече њему беже Мустај беже: 0474    »Није ласно тамо одлазити, 0475    У Јаноку кавгу затурити, 0476    Јер се Мујо чуо на далеко; 0477    Тешка ће се сила окупити, 0478    Није шала ни смакнути Муја.« 0479    А све плаче дијете Халиле; 0480    Онда се је бегу сажалио: 0481    »Ја не бој се, Мујагин Халиле, 0482    Гледаћемо, што ће бит од Муја.« 0483    Отален је Халил полазхио, 0484    Те га ето начињеној кули. 0485    Ту је момак ноћцу заноћио, 0486    У јутру је петак освануо, 0487    Док ево ти бега Мустај бега, 0488    А за њиме млади Крајишници, 0489    Они вичу Мујова Халила. 0490    Готов се је момак придесио. 0491    Отален су млади походили, 0492    Ето њих у Кунар планину. 0493    Тука јесу ноћцу заноћили, 0494    А у јутро рано уранили. 0495    А док викну будалина Тале: 0496    »Хеј Халиле, један несретниче, 0497    Што не идеш до Јанока града, 0498    Те не гледаш свога брата Муја? 0499    Могу Власи хилу учинити, 0500    У Јаноку посијећи главу.« 0501    Тада виче беже Мустај беже: 0502    »Хајде тамо до Јанока града, 0503    Па ти гледај, кад поведу Муја. 0504    Кад будете усред поља равна, 0505    Неш ли како Влахе преварити, 0506    По рукама сабљом ударити, 0507    Па му пресјећ свезе на рукама, 0508    Подмакнути дебела ђогина! 0509    Подај њему оштру посјеклицу.« 0510    Тад му рече гојешан Халиле: 0511    »Како ћу му додати ђогата, 0512    Кад су мене ране освојиле? 0513    Власи ће ме ногам’ погазити.« 0514    Рече њему беже Мустај-беже: 0515    »Де не бој се, Мујагин Халиле, 0516    Ти опрости буљук-башу Муја; 0517    Мујо ће ти с тобом провидјети, 0518    Добра ће ти коња набавити.« 0519    Оде Халил, отјера ђогина, 0520    Ето њега, до Јанока дође, 0521    Управ иде крчмарици Јањи, 0522    Те је тука ноћцу заноћио 0523    И у јутру рано уранио. 0524    Док дрмнуше на граду топови, 0525    Тад полази од Јанока бане, 0526    И поведе буљук-башу Муја. 0527    Часком халил ореми ђогина, 0528    Ето нејга граду на капију. 0529    Од града се одвалише врата, 0530    А навали беглук-Њемадија. 0531    Док ево ти од Јанока бана, 0532    И са њиме варакли кочије, 0533    А у њима тридес’т дјевојака. 0534    И пред њима Анђуша дјевојка, 0535    А за њима буљук-баша Мујо; 0536    Води њега дванаест Н’јемаца 0537    У б’јелијех дван’ес конопаца; 0538    А за њима поскакује Раде: 0539    Заметно се трновијем коцем, 0540    Па све виче буљук-башу Муја: 0541    »Стани Мујо, на зло ударио!« 0542    Тада пође Мујагин Халиле, 0543    Крајем Муја нагони ђогина. 0544    У себи је Мујо помислио: 0545    »Кршна шарца, коња од мејдана, 0546    Баш ко јаха у ђогата мога!« 0547    Тада рече буљук-баша Мујо: 0548    »Је ли изун запјевати, бане, 0549    Још данаске, па више никада?« 0550    То је њему бане допустио. 0551    Кад запјева танко гласовито: 0552    »Хеј лужино, никад н’јеси сама, 0553    ја л’ през вука, ја ли през хајдука, 0554    ја л’ през Муја, ја брата Халила! 0555    Јеси ли се данас придесио, 0556    Да ти видиш свога брата Муја, 0557    На каквим ћу мукам’ умријети, 0558    Неш ли мене данас покајати?« 0559    Поврати се од Јанока бане, 0560    Једно му је силе ударио, 0561    Два му здрава зуба полетјела, 0562    Из четири крвца ударила, 0563    Сви остали у јаду остали. 0564    Све то гледа Халил на шарину; 0565    Истом Муја сабљом ударио 0566    Пресјече му свезе на рукама, 0567    Даде њему сабљу и ђогина. 0568    Кад се Мујо коња добавио, 0569    Одмах смакну Гавран-капетана, 0570    Ухвати му вранца од мејдана, 0571    Даде вранца гојену Халилу. 0572    Кад се браћа коња добавише, 0573    Из Кунаре ударише Турци, 0574    Ударише са четири стране. 0575    Алабанда, заменту се кавга. 0576    Халил чува варакли кочије, 0577    У кочијам’ банова Анђуша. 0578    На њима је мејдан остануо, 0579    Заробише тридес’т дјевојака, 0580    Ожени се тридес’т Крајишника 0581    И Халиле бановом Анђушом. 0582    Дотлен била чета силовита, 0583    А отален кита и сватови.